49

Svet bez mašte

Svet bez mašte

Otupeo od idiotizma praznine

Luta nekim dalekim prostranstvima

Svakim danom ista paranoja

Samo ga gledam

Čudim se hirovima čudim se narativnosti

Izgleda da umire da se pretvara u ništa

Njegova sutrašnjost me plaši

I mi ćemo svi ugasiti se isto

Svet bez mašte

Pruža nam mračnjački egoizam 

Sve poglede praznih soba, zemlju bez zemlje

Kad smo mladi mi smo i stari

48

Normalan dan prolazi 

Strah mi je nada 

Svuda izmišljeni osmesi 

Negde dečiji negde starački 

Gledam korake slušam krike 

Svetlo se gasi noć počinje 

Zvezde žute zlatom sijaju 

Nigde puta

 samo sećanja 

On me prati 

Hladnim pogledom 

Prati moje pokrete 

Da li će me upozoriti 

Da li će progovoriti

47

 Ispod mene senka 

nepomicna

dovoljno velika da me uplasi

bez reci 

bez krika

Sada je noc 

i ona je tu

vrisak dolazi iz grada

gubi se u vetru

traje kroz tamu

Mozda samo sanjam

mozda je to ptica u letu

sama i crna

kakva nas ceka zora

Dovoljno smo sami

i treba nam zraka

moja nada umire

a  san ne dolazi na oci

46

 Zarobljen u telu decaka

previse i mamuran i tuzan

hocu da se pretvorim u memlu

ali i to ne mogu

Imam neke tuzne snove

neshvatljive i turobne

vracaju me u proslost

stvaraju neke iluzije  i vizije

Ja sam isuvise sam

potrosen u ovom vremenu

gajim malu nestvarnu nadu

da cu prohodati i progledati

Lazni prijatelji me tapsu pa ramenu

glupost i stihija blesak je straha

gubim tlo i nemam svetlost

zauvek cu ostati u uglu sobe

45

Sedim i vozim!
U kombiju je sedam razlicitih ljudi.
Odgovoran sam prema njima, prema vozilu, prema sebi.

Svako od njih ima neku svoju pricu.
Svako ima neku svoju bajku, koju bi rado podelio sa nekim od nas, ali vecina je ne bi slusala.
Moj pogled je usmeren ka beloj sredisnjoj liniji.
Ona je nekad puna a nekad isprekidana.

Pored mene sedi neki osmeh, neko ko me zasmejava.
Nekad je i previse strog!
Pokusava da zaspi i ja ga cesto pogledam..
Volim da mu gledam lice, ima divne crte lica
A osmeh se muci da se namesti u neugodnom sedistu.

Dva dana, pre toga, je bio moja jagoda.
Hranio sam taj osmeh, prljavim rukama.
Pola jagode meni, pola njemu.

A sada, vozimo se ka pocetnoj distanci.
Idemo u isti , stari , monotoni zivot.
Neko ce se secati nekih sitnica, nekih nebitnih detalja..

A zivot , vozila, priroda ostace iza svih nas.

44

Izuzetna tisina, izuzetna agresija tisine!
Ja sam se pretvorio u uvo.
Da li cujem glasove, da li cujem promaju?

Moje Ja je utihnulo, mrtvo je.

Previse razloga da ostanem okamenjen,
ali i usamljen, sam.

Moja sudbina je zarobljena u secanju:
bol, smeh, igra, bol, razbribriga, muzika.
Svakog novog dana bice sve turobnije,
samo meni jos teze.

Razloga je malo,
vreme je krhko, promenljivo

Samo da se ne sakriju strahovi u meni,
samo da ne pobede nagoni i porivi,
zar ne?

Zar ne?

43

Misterija rešena. Nekako. Gadno je izgledao, bolnu grimasu je imao tad. Vešto se pretvarao da je sve u redu, da će sve proći. Imao je mene, svoju prvu pomoć. Gledao je izgubljeno i očima hteo reći nešto a nije znao kako da započne rečenicu. Reči su se gubile u hladnoj sobi. Da li je dovoljno snažan da izusti nešto? Da li, ustvari, želi nešto reći? Mislima je bio u tugi, u dahu koji ispušta kada otvori usta. Ja sam mu samo držao glavu. Hteo sam da budem tu i opet tu. Imao sam samo uši, nisam hteo da ga uplašim svojim stogim glasom.
Bilo je jutro i bili smo budni. Rekao je samo :
- Umoran sam i laku noć.
Ništa nije skrivao dok je odlazio. Samo se odjavio, sklupčao u san. Vreme hladno, maglovito. Daleko smo bili jedno od drugog. Posle toliko vremena bili smo, ipak, daleko, a tako blizu. Srca puna neke sete. Muzika umirujuća, mistična koja nema kraja, koja traje beskonačno.