10

- Svetlost je prejaka, ponekad. Zašto, tada, da trčim? Želim da pobegnem. Jako, daleko, brzo ali taj trenutak nemam. Gubi se negde u nedogled. Gubi se vrlo brzo. Kada se uhvatim za nešto, to nešto nestane. Iščezne. Da li sam ja to postao madjioničar? Možda si ti? Kada ćeš mi reći za tu tvoju bahanaliju? Kada ćeš me upozoriti? Da li si ti to od tvog postanka bio ili si usput učio?

9

- Boli me! Gledaš me. Hoćeš da me dotakneš. Muti mi se u glavi. Imam sumaglicu. Imam vizije. Ja hoću baš o tome da pričam. Hoću da ti kažem da sam vezan. Pospan sam , ponekad, a gde su reči hvale? Gde je poslednji atom snage? Ja ne znam kako da sebe opravdam. Ja sam izmoren, smožden i želim da pobegnem i od sebe. Ponekad.  Na kratko a nekad zauvek. 

8

Ja sam taj koji ima brkove. Ja sam taj koji započinje svaki naš razgovor. Bolan, smešan i intelektualan. Da li sam zato bolji? Da li hoćeš da kažeš da sam baš, baš? Ma nemoj me nervirati. Ne pokušavaj da otmeš moj ego. Možda se zareknem da te zaboravim. Možda...
To je sve taj naš prvi kontakt. Tako počinje moja samoća.

7

Svetlo je upaljeno, mada je i dalje mračno. Iz ugla čujem nečije mrmljanje. Nečiji plač. Jecaji su sve glasniji. Da li me to plaši?

- Ne. 

Da li ću se sažaliti? 

- Ne. 

Prazan prostor izmedju nas. Prazne reči,koje odjekuju ovom prostorijom, tonu u mrak. Ja sam ponovo rodjen. On želi da umre. Svaki dogovor može da izokrene tok. Svaki naš razgovor je , danas, isti i donosi nam nove probleme. Sranja koja smrde.

6

Vreme leti. Ja sam robot. Ko si ti? Zašto pokušavaš da me gledaš? Zašto baš ti hoćeš uvek da pričaš sa mnom? Zašto si tako strog prema meni? Ponekad mi i nisi jasan. Jednostavno hoću da odletiš. Hoću i ja da budem, ponekad, sam. Vreme, baš, leti. Ti si ti. Ja se pretvaram , evo sad, da te ne vidim. Mada znam ti si tu. Uvek tu. Uvek spor, uvek trom. Zašto baš ja? Zašto baš ti?

5

 Previse je ozbiljna tema. On prica a ja samo klimam glavom. To znaci da ga slusam i on to zna. Nastavlja sa tom temom i non stop ima nove ideje, nove zaključke.

- Postoji jedan put. Moraš ići njime. Ugledaj se na druge i prati ih. Pokušaj da se setiš, barem jednog, načina kako da se središ i da pomogneš sebi. Jak si i to moraš rešiti - reči su koje izgovara tiho, u želji da ga niko ne čuje.

 Ja se pravim da ne postojim. Ja sam, ipak tu i znam da ćemo zajebati i tu situaciju.

4

Moj problem je i njegov. Moj smeh je i njegov. Sve što uradim on zna. On je nekad brži od mene. Nalazi se, često, korak ispred dogadjaja. Često me i iznenadi. Stalno se smeje. Stalno plače. Kako posle da ne pričam sa njim? Kako da mu , često, ne šapućem? Polako ga uvodim u normalno, često ga stavljam u nelagodbnosti. Posle se bojim da će pobeći. Strahujem da će nestati zauvek. Kada ga opet vidim oraspoložim se uvek.

3

Svako veče susretnu nam se pogledi. Čujem da nešto govori ali ga ništa ne razumem. Mislim da u ustima ima neku hranu. Očekujem da ćemo pričati. Nadam se da me neće pitati one grozote. O seksu, o bolestima, o razmimoilaženjima... Uvek u tom razgovoru mucam. Uvek se naljutim na njega i njegove smicalice, dosetke. Zbog toga ne želim da ga pogledam.

2

Vreme prolazi i mi se smejemo. Jedan drugom. Imamo, nekako, iste teme. Isti smisao za humor. Mada sam ja nekad stariji, iskusniji a nekad je on. Moj Koom ima dve noge. To je sigurno. On ima oči i na temenu. Ima strah u očima. Uvek. On je bolestan kada nije pored mene. Ja sam lud kada pričam sa njim. Mnogi to govore.

1

Gledam ga danas, nekako je drugačiji. Nekako je tužan. Hoću nešto da mu kažem, a ne znam šta?Prosto nije vreme za to. Imam osećaj da će mi pobeći iz vidokruga ljut. Posle neću moći da pričam sa njim i ostaću usamljen. Sam. Zato sada se samo ispod oka posmatramo. Nemo. Bledo