45

Sedim i vozim!
U kombiju je sedam razlicitih ljudi.
Odgovoran sam prema njima, prema vozilu, prema sebi.

Svako od njih ima neku svoju pricu.
Svako ima neku svoju bajku, koju bi rado podelio sa nekim od nas, ali vecina je ne bi slusala.
Moj pogled je usmeren ka beloj sredisnjoj liniji.
Ona je nekad puna a nekad isprekidana.

Pored mene sedi neki osmeh, neko ko me zasmejava.
Nekad je i previse strog!
Pokusava da zaspi i ja ga cesto pogledam..
Volim da mu gledam lice, ima divne crte lica
A osmeh se muci da se namesti u neugodnom sedistu.

Dva dana, pre toga, je bio moja jagoda.
Hranio sam taj osmeh, prljavim rukama.
Pola jagode meni, pola njemu.

A sada, vozimo se ka pocetnoj distanci.
Idemo u isti , stari , monotoni zivot.
Neko ce se secati nekih sitnica, nekih nebitnih detalja..

A zivot , vozila, priroda ostace iza svih nas.